TRANSFIGURATION, three days durational performance @CZKD, Belgrade

photo design. Vladimir Opsenica

For English, please scroll down.


Likovni program CZKD 2021 – Umetnost, kritika, politika
Branko Milisković TRANSFIGURATION/ TRANSFIGURACIJA
1/2/3.09.2021 od 18-21h


ULAZ SLOBODAN


TRANSFIGURATION/TRANSFIGURACIJA je performans dugog trajanja (durational performance), kojim Branko Milisković tokom tri dana, izvodi svoja tri najzahtevnija performansa, koji su nastajali u poslednjih petnaest godina. Prvi dan PASSION, Pasija odnosno stradanje, otelotvorena je personifikacija žaljenja. Androgina figura STABAT MATER, korača pored grobnih parcela, pevajući u agilnom operskom stilu u trajanju od tri sata. Kroz tri prve strofe trinaestovekovne himne Mariji, koja stoji pod krstom i oplakuje svoga sina, Isusa Hrista, pod nazivom STABAT MATER DOLOROSA (Stajala je uplakana majka), oplakuje ljudsko stradanje, i na taj način, samu sebe transformiše.
Drugog dana, METAMORPHOSIS/METAMORFOZA, nago telo, originalnog naziva ‘710196’, postavljeno je na stolu, intenzivno prisutno, a publika je pozvana da ga u tišini obilazi, da mu se približi i na taj način postane deo mizanscena.
Treći dan, TRIUMPH/TRIJUMF, dan Pobede, predstavlja finale transfiguracija. Tokom tri sata, Milisković na sceni salutira crvenom zastavom, simbolično objavljujući trijumf nakon stradanja, pobedu života i poziv za borbu.

Branko Milisković (1982) Beograd, studirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, bio je stipendista Holandske vlade na Kraljevskoj akademiji umetnosti i dizajna, KABK u Hagu, Holandija i diplomirao na odseku vizuelnih umetnosti, Master studije završio je na HFBK – Hochschule für Bildende Künste, Akademiji umetnosti u Hamburgu na odseku za proširene medije. Od 2005 godine radi u polju živog performansa, modernog teatra, kabarea, radija, fotografije i videa. Prvu samostalnu izložbu pod nazivom ‘’ATTENTION ! HERE I AM’’ (Pažnja! Ovde sam) imao je u Galeriji 12HUB u Beogradu. Svoje performanse izvodio je na internacionalnim i domaćim festivalima, izložbama i umetničkim rezidencijama, među kojima su: Reims Scenes d’Europe, Rems, Francuska; CSW/CoCA, Torun, Poljska; G12HUB, KCB i Bioskop Balkan, Beograd, Srbija; solo produkcije u Kampnagel teatru, Hamburg, Nemačka; Les Halles de Schaerbeek, Brisel 2011-2014, Belgija; Holandski festival filma i TENT Roterdam, Holandija; Kaai studio, Brisel, Belgija; CIRCA art actuel, Montreal, Kanada; Live Art Development Agency LADA, London, UK; 57. Oktobarski salon, Beograd, Srbija; YFV festival, Sijetl, USA; Srpski kulturni centar, Pariz, Francuska; The Tank, Njujork, SAD; Kontejner, Zagreb, Hrvatska; MileZeroDance, Edmonton, Kanada, itd. Njegovi radovi nalaze se u Kolekciji Oktobarski salon, Savremenoj galeriji u Smederevu i privatnim kolekcijama.
http://www.brankomiliskovic.wordpress.com

Urednik likovnog programa CZKD: Dejan Vasić
Likovni program CZKD 2021 podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Fond Sigrid Rausing.


https://www.czkd.org/2021/09/branko-miliskovic-transfiguration-transfiguracija/


English

The Visual Arts program CZKD 2021 – Art, Critics and Politics
Branko Milisković TRANSFIGURATION
1/2/3.09.2021 od 18-21h


ENTRANCE FREE


Transfiguration is a durational performance in which, Branko Milisković, over a period of three consecutive days, performs three of his most demanding performances, produced over the last 15 years of his career.
The First day entitled PASSION is the embodiment of mourning. Androgynous figure STABAT MATER, walks among the tombs and sings in opera manner for three hours. The first three lines of a 13th Century hymn to Mary, who stands at the foot of the Cross and mourns her son, Jesus Christ, entitled STABAT MATER DOLOROSA (lat. The sorrowful mother was standing), she mourns human suffering and thus transforms herself.
The Second day, METAMORPHOSIS, nude body originally titled “710196”, is positioned on the table, intensively present, and the audience is invited to come on stage, to surround it and walk around it in silence, and become part of the entire mise en scène.
The Third day, TRIUMPH, the day of Victory, is the culmination of Transfiguration. For three hours, Milisković waves the red flag, symbolically announcing the triumph after the period of suffering, victory of life and call to struggle.

Branko Milisković (1982) Belgrade, studied Sculpture at the Faculty of Fine Arts in Belgrade, and he was granted a scholarship by the Dutch government at the Royal Academy of Arts, KABK in The Hague, The Netherlands, where he graduated from the department of visual arts. He has earned his Master degree from HFBK – Hochschule für Bildende Künste, Hamburg, Germany, department of Time Based Media. Since 2005, he has been active in the field of live performance, contemporary theatre, cabaret, radio, photography and video. His first solo exhibition ‘’ATTENTION! HERE I AM’’ was produced by Gallery 12HUB in Belgrade. He performed and exhibited on a number of international and local festivals, exhibitions and residences, such as: Reims Scenes d’Europe, Rems, France; CSW/CoCA, Torun, Poland; G12HUB, Cultural Centre of Belgrade and Cinema Balkan, Belgrade, Serbia; solo productions at Kampnagel teatre, Hamburg, Germany; Les Halles de Schaerbeek, Brussels 2011-2014, Belgium; Netherlands Film Festival and TENT Rotterdam, The Netherlands; Kaai studio, Brussels, Belgium; CIRCA art actuel, Montreal, Canada; Live Art Development Agency LADA, London, UK; 57. October Salon, Belgrade, Serbia; YFV festival, Seattle, USA; Serbian Cultural Centre, Paris, France; The Tank, New York City, USA; Kontejner, Zagreb, Croatia; MileZeroDance, Edmonton, Canada etc. His works are part of the October Salon Collection, Gallery of Contemporary Art in Smederevo/The Museum of Smederevo and several private collections.

http://www.brankomiliskovic.wordpress.com

CZKD Visual Arts program editor: Dejan Vasić
The Visual Arts program CZKD 2021 is supported by the Ministry of culture and media of the Republic of Serbia and Fond Sigrid Rausing.


https://www.czkd.org/2021/09/branko-miliskovic-transfiguration-transfiguracija/


Kako se kalio čelik

Fakultet likovnih umetnosti, klasa Mrđana Bajića, Vajarstvo, 2006

Odrastanje i školovanje, za mnoge ljude, ume da bude veoma stresan i turbulentan put bez garancija. Posebno je izazovno kada dolazite iz porodice čiji članovi nikada nisu imali nikakve dodirne tačke sa profesijom kojoj stremite, pa ne postoje konekcije, prečice i ostale pogodnosti. Ja sam kao dete želeo da budem direktor, pa inženjer i onda se više i ne sećam do kraja osnovne škole kada je trebalo razmišljati o srednjem obrazovanju. Gimnazija nije bila u igri ali nekakvo umetničko-tehničko zanimanje me uvek interesovalo. Posle neke emisije na TV-u u vezi sa modom, rodila se iznenadna želja da postanem modni kreator. Čuo sam da zarađuju i mnogo para. Počeo sam intenzivno da crtam modele i haljine, ali nisam imao koga da pitam za savet ili usmerenje jer sam dolazio iz jedna obične radničke porodice koja nije imala nikakve veze sa tim svetom. U to doba, 1995/96 nije postojao internet i sve je bilo mnogo komplikovanije što se tiče informacija. Sećam se da mi je neko u školi rekao da bi trebalo da apliciram na Školu za dizajn koja se nalazi na Dedinju. Nisam imao pojma da se deca spremaju za tu školu privatno. Otišao sam i u redu za predaju dokumentacije, neka devojka me je pitala za koji smer konkurišem, ja kažem za dizajn tekstila, na šta mi je odgovorila da budem srećan ako budem imao i jednog druga u razredu. Promenio sam mišljenje momentalno i predao papire na odsek grafičkog dizajna. Polagao prijemni i pao. Pogubljen, razmišljao sam šta bih mogao drugo da upišem. Saznao sam za srednju Arhitektonsku i otišao da polažem prijemni. Tamo se polagalo standardno, srpski i matematika, nikakve umetničke sklonosti i sposobnosti. Ubrzo saznajem da sam pao prijemni ispit. E onda sam bio totalno sjeban i u agoniji, pomislio sam da ću ostati samo sa osnovnim obrazovanjem. Srećom, raspisali si septembarski prijemni ispit pa sam posle ludačkog spremanja matematike, izašao na ispit. Jedva sam položio. Da nije bilo sveske ispod stola iz koje sam prepisivao, ponovo bih pao. Tokom srednje škole sam imao izuzetne rezultate, takmičenja iz predmeta Beton i Statika, jedan od najboljih diplomskih projekata porodične kuće. Onda je normalno trebalo da upišem Arhitektonski fakultet. Spremao sam se godinu dana kod arhitekte Mihajla Čanka na Senjaku zajedno sa drugim djacima, crtanje, istorija umetnosti, matematika, modelovanje. Polagali smo prijemni u Pionirskom gradu i na ATF-u. Padnem prijemni za jedan poen iz matematike. Upadam u grozan očaj. Pokušavam da ne izgubim godinu i da nađem neki drugi fakultet koji bih mogao da upišem. Fakultet primenjenih umetnosti je imao septembarski rok na koji sam izašao bez ikakve posebne pripreme. Padnem prijemni. Tada sam već počeo da gubim kompas i u totalnom ludilu pokušao da upišem tadašnju Akademiju lepih umetnosti. Rečeno mi je da je godina 5.000 nemačkih maraka. Bio sam besan jer roditelji nisu mogli da mi obezbede tu školarinu a ja nisam imao nikakve šanse da zaradim taj novac. Iste godine sam saznao za Višu politehničku školu na Zvezdari i u krajnjem očaju, odlučio da konkurišem. Tamo je valjda bukvalno svako prolazio. Ja sam položio ali kao samofinansirajući bednik. Proveo sam tamo dve godine na odseku za industrijski dizajn, a paralelno se spremao za Fakultet likovnih umetnosti. Preporučena mi je Šumatovačka. Spremao sam se u njoj godinu dana pa sam prešao kod prof. Vlade Komada u njegov podrum na Bežaniji. Mislio sam to je to, sigurno prolazim prijemni. Pao sam! Nakon besa i panike, nastavljam Višu politehničku ali mrzim svaki dan proveden tamo. Sledeće godine ponovo izlazim na prijemni i konačno prolazim ali kao prvi samofinansirajući na odseku Vajarstvo. Ok, nekako platih tu godini, krenuše gradska pa republička stipendija; novi izazovi, usponi, padovi, prvo putovanje u Amsterdam. Počinjem sve više da tražim način kako da odem iz Srbije. Dok su moje kolege iz klase crtale večernji akt, ja sam sedeo satima u smrdljivoj maloj sobi sa tri katodna kompjutera na akademiji i pisao mejlove umetničkim akademijama u Holandiji, Nemačkoj, Norveškoj. Četvrtu godinu akademije sam jedva preživeo, radio sam skulpture pod nazivom “Stolice za ne sedenje”. Dobio sam poziv iz Osla da odem na prijemni ali nisam mogao da dobijem vizu. Drugo pismo je došlo iz Frankfurta na Majni u kome su mi rekli da nažalost nemaju mogućnost da me prime kao transfer studenta već jedino od početka. Nisam želeo da krećem ponovo. Treće pismo je stiglo iz Haga. Javili su mi da sam primljen na drugu godinu od četiri. Mojoj sreći kraja nije bilo. Jedva sam dobio vizu, bez stipendije stižem tamo, jedva se uklapam, najmanje studiram a najviše tražim angažmane, festivale, kontakte… Uspevam da dobijem stipendiju vlade Holandije i onda sam pomislio da sam uspeo da započnem novi život. Sledeće godine dobijam težak oblik varičela u dvadeset petoj godini koji sam jedva preživeo. Diplomirao sam kao jedan od najboljih studenata na godini. Nakon toga sve prestaje da ima smisla pa sam odlučio da upišem Master studije na akademiji u Hamburgu. Primaju me nakon izvesnog ubeđivanja, ali od starta ne znaju šta tačno da rade sa mnom jer najmanje sam student. Ja putujem po Evropi, Izraelu, Rusiji, izvodim kompleksne performanse na festivalima, dobijam honorare za svoj rad, a nekako sam i dalje student koji samo dođe da prezentuje svoj rad i nestane. Uspeo sam nekako da završim studije, diplomirao sa visokom ocenom i vinuo se u neizvesne vode slobodnih umetnika noseći svoju umetnost na leđima, tešku kao tuč.

DELUSIONS/OBMANE, solo exhibition at Podroom gallery, Belgrade Cultural Centre

DELUSIONS
Gallery Podroom
Trg republike 5/-I

12.11 – 3.12.2020.

Curator: Katarina Kostandinović

Exhibition programme:
ThursdayNovember 12 18:00 – 20:00
Live installation

“Delusions” are directed moving images which refer to the past, present and uncertain future. They reveal raw feelings and question stories that we tell ourselves, our obsessions, desires, which are on the border between reality and fantasy. This is perhaps the most intimate work of Branko Milisković so far and a depiction of his inner mental habitat that becomes a projection of the hidden desires, fantasies and delusions rooted deep in our subconscious. 

Branko Milisković’s art is theatrical, conceived through carefully constructed stage personas that are created by combining text, playing with words and images. His performances are highly aestheticized and often on the border between theater, opera and performance. By comparing the exhibition setting made up of moving images with the theater, we see ourselves on the stage, wandering, facing a bodily experience and an “imagined” world of memory and longing. The conceptual “world” of the exhibition is manifested through images in physical relation and mutual connection, and the presented images are not mimesis, but simulation. “Delusions” are an installation that is performative and declarative, it calls for interaction, for creating your own story and for confession. “Delusions” seem like a lucid projection of illusions, fantasized realities, obsessions, everything that is formed as daydreaming, reverie or radiant, sincere meditation when it comes to the short-term pleasures and permanent pains of existence.

http://flowpaper.com/flipbook/katalog_branko-miliskovic_final_3_decembar_page-by-page_tacka

ENTRY CLEARANCE

Misplaced Women?

Contribution by Branko Milisković

July 2015

Two months ago I received an e-mail from Dr Amy Bryzgel, an US-American art historian and researcher, living and working in Aberdeen, Scotland, UK, whom I met in Belgrade, Serbia in July 2013, and gave an interview about my performance practice for her upcoming book Performing East. Since then, we were in occasional e-mail contacts and I have also included part of her text about my work in a catalogue for my solo exhibition ATTENTION! HERE I AM (Nov/Dec 2014, G12HUB). Amy’s invitation to participate in a conference about performance art at the University of Aberdeen in October 2015 made me surprised and flattered since I’ve never been to UK before. The entire arrangement sounded almost perfect. My travel, lodging and artist wage would be provided, so what more an artist could ask for?

I knew there would be some obstacles regarding my…

View original post 2,461 more words

Art scena: Branko Milisković, Intervju za SEEcult.org

Seecult intervju
Kliknite na foto za SEEcult intervju (in Serbian only)

Umetnik Branko Milisković, jedan od retkih u Srbiji koji se kontinuirano bavi performansom, a često nastupa i izlaže i u inostranstvu, govori u intervjuu za SEEcult.org o posledicama pandemije korona virusa na savremenu umetničku scenu, skromnim merama državne pomoći za deo umetnika, koja još nije realizovana, kao i o aktivnostima kolega i sopstvenim inicijativama za bar delimično poboljšanje nezavidne situacije merama kulturne politike koje treba nastaviti, poput otkupa umetničkih dela. Milisković ne brine za sudbinu performansa, s obzirom na prilagodljivost te umetničke forme različitim uslovima, ali smatra da prihvatanje tzv. nove normalnosti nije dugoročno rešenje, posebno kada je reč o umetnosti koja podrazumeva interakciju s publikom. Milisković veruje da je neophodno i opšte preispitivanje civilizacijskog trenutka i položaja pojedinca u postojećim društvenim i ekonomskim odnosima, koji su zreli za temeljite promene.

– Kako vidite situaciju u oblasti savremene umetnosti u Srbiji posle epidemije i koliko se razlikuje od situacije u Evropi i globalno?

Branko Milisković: Veoma je nezahvalno govoriti o situaciji nakon epidemije dok ona još uvek traje. To vam je kao požar koji ste uspeli da lokalizujete i da navodno kontrolišete na jednoj teritoriji, dok na drugoj on i dalje bukti. Ako se izolujemo dovoljno i ne putujemo nigde izvan granica naše “corona free” zone, onda možda možemo i da pričamo o savremenoj umetnosti posle epidemije. Međutim, pošto je savremena umetnost veoma socio-politički angažovana i ne uspeva da se razvija samo u granicama našeg trenutnog predaha od zaraze, onda nisam siguran koliko možemo iskreno govoriti o njenoj opravdanosti i potrebi. Obično se čuje da je zdravstvena kataklizma poremetila globalnu ekonomiju, da su mnogi ljudi izgubili svoja radna mesta, da su avio-kompanije u velikim finansijskim gubicima, da su nam potrebne milijarde za invenciju i proizvodnju vakcine protiv virusa, za koji još uvek nismo sigurni kako se tačno prenosi i odakle je došao. Govori se da prvo spasimo zdravlje, a da kultura (čitaj: zabava) dolazi nakon toga. Možda je ovo pravi momenat da se vratim na vaše pitanje – kako vidim savremenu umetnost u Srbiji. Vidim je kao konstantnu birokratsku igru, kao redove kritičkih tekstova u kojima se žalimo na situaciju i nemogućnost rada, odnosno zarađivanja novca za osnovnu egzistenciju. Savremenu umetnost vidim i kao otvaranje odloženih izložbi sa ograničenim brojem posetilaca na kojima ljudi u paranoji od međusobnog fizičkog kontakta prave nagle osmice dok hodaju jedni pored drugih i strepe da ih neko iznenada ne zagrli ili ne daj bože poljubi. Situacija u Evropi i globalno je, čini mi, se još gora, posebno u Americi, gde su gotovo sva mesta socijalne interakcije zatvorena, naročito mislim na pozorišta, muzeje, galerije, off prostore i drugo. Predviđaju da će mnoge male i srednje umetničke organizacije teško preživeti krizu i da će morati možda i trajno da zatvore svoja vrata za publiku. U Nemačkoj i Belgiji, pak, vidimo postepeno vraćanje u neku prividnu normalnost, ali kakva je to ‘’nova normalnost’’ u pozorištima, gde umesto 500, sada imate 50 sedišta i gde glumci na probama nose krinoline kako ne bi prekršili propisanu fizičku distancu?

– Da li mislite da je umetnička scena reagovala na pravi način u smislu artikulisanja potreba i upućivanja zahteva donosiocima odluka? I sami ste reagovali pismom Ministarstvu povodom konkursa za otkup. Šta bi još trebalo, prema Vašem mišljenju, da budu mere kulturne politike u oblasti savremene vizuelne umetnosti?

Branko Milisković: Svako normalan razume da su sve zemlje – da bi zaštitile javno zdravlje, morale da donesu niz mera i restrikcija, od kojih mnoge nisu popularne i lako podnošljive, ali u ovakvim vanrednim situacijama one su naprosto neizbežne. Ljudi su kroz istoriju prolazili kroz mnogo ozbiljnije krize i ratove, pa su preživljavali i izlazili jači i otporniji. Međutim, kada ste u situaciji da ne smete da napuštate stan, da vam je onemogućeno da zaradite za život, a pritom vam država ne pomaže ili nemate ušteđevinu, onda ljudi nemaju mnogo izbora, a to vrlo lako može da dovede do masovnih nemira, građanske neposlušnosti i eskalacije nasilja, kojeg smo svedoci ovih dana. Samoinicijativno, uz podršku brojnih umetnika/ca, odlučio sam da uputim jedno pismo Ministarstvu kulture i informisanja i da ukažem na niz ozbiljnih problema i mogućih konsekvenci do kojih može da dođe ukoliko se neki javni konkursi, kao što je to slučaj sa Konkursom za otkup umetničkih dela, budu odlagali ili ukidali, a to opravdano smanjenim bužetom i globalnom krizom. Još nije poznato da li će taj konkurs biti raspisan ili neće, ali moja obaveza kao umetnika i slobodnog mislećeg bića je da ukažem na evidentne probleme i da predvidim moguće konsekvence u kondicionalu. Otkup umetničkih dela je jedini javni konkurs u Republici Srbiji koji posebno omogućava umetnicima koji se bave savremenom umetničkom praksom (video, instalacija, fotografija, performans…) da im se radovi nađu u institucionalnim kolekcijama i zbirkama. U poslednjih nekoliko godina svedoci smo brojnih novootvorenih privatnih galerija u Beogradu i masovne pojave privatnih kolekcionara čiji je glavni cilj trgovina konvencionalnim umetninama koje se mogu lako prodati za potrebe hotela, restorana ili oplemenjivanje privatnih rezidencija, a umetnici proizvode radove za njih. Sve je to legitimno, ali tako se ne formira savremena estetika i shodno tome, takvi radovi ne bi trebalo da ulaze u presek savremene umetničke produkcije. S druge strane, imamo Muzej savremene umetnosti koji nema jasnu politiku otkupa umetničkih radova za sopstvenu kolekciju i koji bi trebalo da postane mnogo otvoreniji i fleksibilniji za umetnost mlađe i srednje generacije umetnika. Takođe, do ovog momenta još uvek nije poznato kada će  utvrđena mera jednokratne finansijske pomoći za mart, april i maj, u iznosu od 90.000 dinara, biti uplaćena na račune samostalnih umetnika koji su preko reprezentativnih udruženja poslati Ministarstvu kulture i informisanja 13. maja ove godine. Tako da smatram da moj javni dopis nije preuranjen i nije neosnovan, već ima za cilj da alarmira i podseti na sve one probleme sa kojima se suočavaju samostalni umetnici koji nemaju stalni radni angažman pri državnim institucijama, kao ni galerije koje ih zastupaju. Smatram da su ovo samo najosnovnije mere koje bi svaka savremena demokratska zemlja trebalo da učini mogućim i dostupnim, da ne govorimo o godišnjim ili čak četvorogodišnjim stipendijama za umetnike koje bi im omogućile da se mnogo ozbiljnije posvete svom radu i produkciji, a da pritom ne moraju da se bave drugim poslovima kako bi preživeli. Savremena umetnička praksa je konstantni eksperiment koji je izuzetno važan kako bi se istraživale, pomerale i gradile neke nove estetike i umetničke poetike i neophodno je da bude (su)finansirana na državnom nivou kao što bi to trebalo da bude slučaj i sa naukom. Savremenu umetnost i nauku nikada ne bi trebalo prepustiti slobodnom tržištu jer neće preživeti. Neki će reći da je savremena umetnost neisplativa, a ja ću reći da nemaju pojma i da je potrebno vreme, rad i veliki napor kako bi se gradile nove tendencije i standardi koji višestruko utiču na razvoj civilizacije.

– Budući da se prevashodno bavite performansom, kako vidite budućnost te vrste umetničke prakse u kontekstu moguće stalne epidemiološke krize, koja bi značila ograničavanje izvođenja u zatvorenim prostorima, interakcije sa publikom i sl?

Branko Milisković: Znate šta – ja ne smatram da će ova kriza sa virusom da traje večno i da ćemo se kasnije ili pre adaptirati, razviti imunitet, primiti ozloglašenu vakcinu ili će virus da se primiri kao što je to bio slučaj sa SARS-om i MERS-om početkom novog milenijuma. Užasno me revoltira senzacionalizam i širenje panike u javnim medijima, potenciranje izraza kao što su “socijalna distanca”  ili “nova normalnost”. Ne može i ne sme nova normalnost da bude nošenje gas maski i zaštitnih odela! Ne može nova normalnost da bude višečasovna kontrola i sterilizacija na aerodromu pre poletanja i dve nedelje obaveznog karantina nakon sletanja. To nije nikakva nova normalnost na koju treba samo da se naviknemo, već ogoljeni fašizam i totalitarna kontrola i represija, a virus ne mora ni da bude razlog. Bavim se performansom profesionalno već petnaest godina i za mene je kontakt sa publikom od ekstremne važnosti. U višečasovnim performansima retko imam ogroman broj ljudi u publici na jednom mestu u isto vreme, pa da to bude problem zbog mera fizičke distance, ali neki moji performansi zahtevaju veoma blizak kontakt sa publikom, dodirivanje, spajanje, zagrljaj, poljubac… što je sve u ovoj situaciji, nažalost, još uvek teško izvodljivo. Performans je veoma vitalna i adaptabilna umetnička forma i nije striktno vezana za tradicionalne forme prikazivanja (opera, balet, pozorište) već se uvek može prilagoditi novonastalim situacijama i restrikcijama, tako da, što se mene tiče, ja ću uvek pronaći način da izvedem svoj koncept, ali je neophodno da i institucije budu prilagodljivije i spremne na promene. U novije vreme posebno istražujem virtuelnu realnost i mogućnost kreiranja čitavih performativnih situacija koje bi se mogle doživeti i dok sedite na wc šolji, samo je potrebno da imate odgovarajući hedset.

– Šta mislite o onlajn verzijama umetničkih događaja?

Branko Milisković: Onlajn aktivnosti su deo savremene svakodnevice i veoma sam srećan što živim u ovom istorijskom periodu kada je skoro sve dostupno na internetu. Mnoge informacije, zapise, snimljene glasove, arhivske materijale i drugo, ranije ste mogli da pronađete samo u bibliotekama ili često privatnim arhivama. Danas je gotovo sve dostupno kao javno znanje i, što se mene tiče, trebalo bi da bude besplatno i otvoreno. Kada govorimo o umetničkim događajima u onlajn verzijama, zavisi… U redu je gledati neki panel, predavanje ili prezentaciju novog telefona u formi onlajn striminga, ali meni je potpuno bezveze da gledam živi performans ili koncert koji neko prenosi uživo putem Fejsbuka ili Zuma. Druga je stvar ako se živi događaj specijalno dizajnira za potrebe onlajn striminga, ali ni to ne može dovoljno da prenese autentičan višedimenzionalni osećaj živog prisustva, mirisa, vlažnosti vazduha i ljudske energije na jednom mestu.

– Često ste izlagali i učestvovali na festivalima u inostranstvu. Koliko je pandemija korona virusa poremetila Vaše planove u ovoj godini?

Branko Milisković: Veoma! Za oktobar je bilo planirano da radim na novom projektu u The Mothership kompleksu u Njujorku. To je projekat sa kojim sam ove godine aplicirao na Konkurs za (su)finansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva u Srbiji, čiji rezultati je trebalo da budu poznati krajem marta, međutim, zbog novonastale situacije odloženi su za jun. U međuvremenu sam odlučio da ipak poništim svoju aplikaciju za ovu godinu i odložim za sledeću, jer u okolnostima drastično smanjenog budžeta za kulturu, kao i otežanih internacionalnih putovanja, ne bih mogao da ostvarim planirani projekat. Za novembar je bilo zakazano otvaranje izložbe u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda na kojoj sarađujem sa umetnikom Danteom Buuom. Međutim, još se ne zna kada će biti novi datum s obzirom da je i 58. Oktobarski salon pomeren za sredinu oktobra.

– Verujemo da pratite šta se dešava u svetu, a i da ste u kontaktu sa kolegama, pa možda možete da napravite neku paralelu, mislimo da bi bilo korisno…

Branko Milisković: U stalnom sam kontaktu sa većinom kolega i saradnika u svetu i svi se, manje-više, nalazimo u sličnoj situaciji. I do sada je bilo prilično alarmantno kada su u pitanju angažmani i honorari samostalnih umetnika, a sada je još gore, jer praktično ne postoje. I ono malo festivala koji su bili planirani za ovu godinu, otkazano je. Sve forme umetnosti koje zavise od publike i javnog okupljanja su pretrpele ozbiljne posledice. Većina umetnika je tokom epidemije počela da stvara različite onlajn sadržaje, neki su pisali, neki snimali nove kompozicije i izvodili onlajn… U nemogućnosti da radim, sarađujem i stvaram u javnosti, ja sam svaki dan sređivao arhivu i objavljivao retke fotografije i video materijale iz svojih radova i na taj način pokušavao da ostanem koristan, produktivan i duhovno stabilan. Mislim da će na globalnom nivou morati da dođe do jedne ozbiljne, fundamentalne socio-ekonomske reforme i preispitivanja. Kako živimo, ko živi a ko preživljava, koliko nas ima a koliko je dozvoljeno da nas bude, šta su nam alternative, koliko smo zapravo jaki kada nas nevidljivi neprijatelj iz mikrokosmosa, baci na kolena?

8. jun 2020