Multimedijalne granične umetničke prakse: telo kao konstrukt ideološke vidljivosti u projektima Branka Miliskovića 

BRANKO MILISKOVIĆ – PESMA VOJNIKA NA STRAŽI

miliskovic9.jpegPre nego što se vratim na analizu samog tela u ovom umetničkom performansu, ukratko bih istakla polaznu tačku Branka Miliskovića prilikom izgradnje sopstvene stejdž persone kojom se bavio kroz seriju performansa. Lili Marlen u ovom kontekstu predstavlja decentrirani fantazam koji kroz telo umetnika reinkarnira svoj postistorijski ciklus, i uspostavlja nove interpetacije i rekreacije kroz fiktivni subjekat (umetnika) koji ga zastupa. U sklopu ovog performansa je narativna vrednost redefinisana; ona postavlja pitanja značenja objekta, njegove primene i uloge u sopstvenoj mimikriji figure. Potencijalna preispitivanja unutar performansa nam ukazuju na to da je umetnik koncipirao narativ koji postavlja tezu o dve žene: Lili i Marlen, prostitutke kojima vojnik peva na straži za vreme II Svetskog rata. Ova varijabla je svakako izmestiva, jer se pod drugim pitanjem podvlači činjenica da je vojnik zapravo relikt, već uveliko mrtav, koji pesmu Lili Marlen peva iz groba. Treća verzija događaja na koju nam umetnik ukazuje je da jedna od te dve žene (ili obe) peva pesmu koju je vojnik pevao njima/njoj. Međutim, u četvrtom kontekstu polazna tačka nisu ljudski fantazmi, već lampa ispod koje se vojnik sastajao sa svojom ljubavnicom:

Vor der Kaserne

Vor dem grossen Tor

Stand eine Laterne

Und steht sie noch davor

So woll’n wir uns da wieder seh’n

Bei der Laterne wollen wir steh’n

Wie einst Lili Marleen.

Telo kao ideja/objekat, podložno je re/de/konstruisanju u značenjskom kontekstu i ukazuje na preinačenu prošlost, koja posreduje između vremena i govora, koja utiče na lično poimanje skupa određenih istorijskih događaja. Skup različitih objekata unutar politetičkog tela, označava irealizaciju u konstruktivnom smislu, u uvlačenje sopstvenog tela unutar uloge. Umetnik na ovaj način uzima stvarne situacije kao imaginarne, odvajajući svoje realno telo od sopstvene vitalnosti; na taj način on kreira intelektualno – fantazmično telo, koje ima za cilj da prikaže dihotomiju ili trihotomiju subjekta i objekta i na taj način izgradi praksu njegovog prepoznavanja.

Kroz anti-heteronormativni diskurs, njegovo telo komunicira na granicama kvira, transcedentalnosti, transvestije i na taj način vrši latentne promene unutar psihizma, stvarajući percipirajući subjekt, koji iskustveno postaje inteligibilna figura koja kreira izmeštenu realnost. Objekat je označeni, a subjekt upućuje izvesnim brojem znakova na ono na šta se odnosi. U svim verzijama poimanja predstave ovog objekta, pitanje na kojem umetnik izgrađuje svoj fantazam je svakako motiv čekanja, iščekivanja, nade i izdržljivosti. Takođe na bazama lične tragedije koju je doživeo, umetnik na ovaj način preinačuje sopstveno Ja unutar istorijske naracije koju svrstava u teatarsku figuru koju dalje razvija kao predstavu. Solipsistička (lat solus – jedini; ipse – sam) figura, kao predstava, je sačinjena od znakova koji ukazuju na to (re)kreirano telo; ona je po suštini metaforička, alegorijska i metonimijska. Figura je personificirajuća predstava ljudskog ili fikcionalnog tela koja konstituisanjem izgleda i pojavnosti izgleda kao “ceo svet”, a razumeva se kao tekst – a to bi se u ovom kontekstu moglo iščitati kao scenska predstava tela.

Ovaj polimedijalni projekat Branka Miliskovića svakako pripada postmedijskoj praksi; taj postmedijski pogled je pogled koji proizvodi svet kulture, on afektivno u svoje telo upisuje znakove prepoznavanje kulturalnih i naučnih vrednosti. Na taj način preinačuje underground praksu šezdesetih u praksu visoke kulture i prikazuje je kao autonomni manifest određene objektivnosti, događaja, ali i savremenih sistema vrednosti.

Telo teatra umetnika se može tumačiti kao kabaretsko telo sa elementima mim arta (koje je šezdesetih godina bilo karakteristično za umetničku-performativnu praksu Lindzija Kempa (Lindsay Kemp)), kao telo koje redefiniše i aproprira vrednosti kolektivnog sećanja, kao fenotekstualno, androgino, bespolno, muško ili žensko telo. Kao referentno telo, koje ukazuje na određeni kontekst, više nego na sam period toka događaja iz koga je kreirao destorzirani narativ. Takođe, to kreirano telo nije u službi subjekta iz narativnog toka prošlosti, već je autonomni konstrukt i umetnikov manifest izgrađen na osnovu sopstvene percepcije sačinjene u odnosu na istorijske fakte preuzete iz arhiva. Ono interno insistira na vremenu, prostoru u kome se nalazi i koje se iščitava kao fantazmatični prostor. Njegovo celokupno tumačenje se svodi na materijalističko dekodiranje; ono u svojoj trihotomiji ne podilazi Realnom, ne prilagođava ga projekciji kadra ekranske realnosti, već ga izmešta iz sopstvenog smisla. Na taj način kreirano telo sadrži neponovljivu auru koja samo referira na određene simulakrume, ali im ne podilazi.

Kroz dalja tumačenja tela koje se preinačuje u Drugog je momenat kada je ono u sebe asimiliralo novu značenjsku igru. Biti telo znači biti vezan za jedan određen svet, a naše telo nije najpre u prostoru: ono pripada prostoru (Maurice Merleau-Ponty). Kroz tu organizaciju pojavnosti i svrstavanje konteksta unutar prostora, dobija se određena telesna refleksija koja ukazuje na postojanje samog tela, ali i njegovog identiteta na sceni. Umetnik izražava svoj narativ kroz bihevioralno telo, posmodernistički vršeći strategiju transfiguracija i transformacija jedne umetnosti u drugu. Kroz oralnu poeziju umetnik stvara metateatar/metaperformans koji ukazuje na moć da proizvede teorijske indeksacije, odnosno ukazivanja, značenja, vrednosti i smisla. Kreirano telo “Vojnika na straži” je intertekstualna figura koja referira mnoštvo značenjskih vrednosti.

Kreirano telo jeste umetničko sredstvo. Njegov objekat je uslovljen iskazom (sačuvanim tokom vremena i rasutim kroz prostor) i podređen konceptu, koji je sveden na znak koji ukazuje na istaknutu referencu. Kroz reaktivni iskaz, intonaciju i izgovor, umetnik referira na određeni narativ, vremensku determinantu i značenjske elemente iz prošlosti koje su svojevrsno sticanje predstava o intendiranom konceptu koji vodi ka performativnom i značenjskom cilju.

Telo koje čeka Lili Marlen, ili Lili i Marlen, ili Lili ili Marlen koje čekaju mrtvog vojnika ili čak sam objekat/svedok događaja lampion su nezavisni kodovi koji ukazuju na izmeštenost recepcije. Vizuelni prikaz ličnosti na sceni ima binaran karakter; ona kroz ekstenziju u vidu šminke, odeće, shvatanja motoričkog značaja ukazuje na promenljivost vizuelnog i istorijsko (ne)relevantnog sadržaja; ono pripada sadašnjosti, sa novim pogledom identiteta na simboliku smeštenu u prošlosti. S tim u vezi, samo performativno telo prisvaja i razumeva pokret i na taj način, kroz body art ispoljava interdisciplinaran pristup performansu.

Teatarski identitet Branka Miliskovića u seriji performansa “Pesma vojnika na straži” je intencionalna projekcija, retencija i protenzija objekta za Drugog; kroz promenljivo telo umetnik preinačuje prošlost, determiniše telo kao ideju, redefiniše recepciju i svest posmatrača, ističe sopstveni politetiči akt i suprotstavlja stvarnosti. Brisanjem dodira sa samim sobom, autor se na ovaj način stavlja u poziciju objekta koji govori o drugom objektu, a čak i subjekta koji govori o objektu, što kroz sintezu umetničkih praksi preinačuje uspostavljeno značenje, ličnu i kolektivnu percepciju, i na taj način redefiniše prošlost.

Autor: Jelena Pavićević

Januar 2019, Beograd

***

Advertisements

Branko Milisković wishes You all the best in 2019! Stay tuned for the upcoming events…

JPEG image-4F2FA346B323-1.jpeg
Photo by Danilo Mataruga

UPCOMING!

April 27, 2019, live performance CABARET D’INTRUS, at Centre Culturel de Serbie, Paris, France

October 15 – November 1, 2019, ATTENTION ! HERE I AM, solo exhibition, Cultural Centre of Youth, Belgrade, Serbia

29. decembar 2018, GRAD, radio emisija, Radio Beograd 2

Mitski i još uvek pomalo kontroverzni šlager Lili Marlen postao je čuven u proleće 1941. Slušali su ga nemački, ali i saveznički vojnici, a emitovan je svako veče u 21.57 iz nemačkog vojničkog Radio Beograda.

Prvu verziju pesme otpevala je Lale Andersen – posle nje još dvestotinak izvođača, snimljemo je i nekoliko filmova, a umetnik Branko Milisković je od Lili Marlen načinio performans koji je postao njegov zaštitni znak.

U GraduBranko Milisković govori o svojoj umetnosti performansa, a biće emitovan i radijski fičer Lili Marlen

Autori emisije i fičera su Snežana Ristić i Radonja Leposavić.

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/3368763/grad.html

APPOINTED @ 57th October Salon

Branko Milisković

APPOINTED

Live performance, duration 3 hours

Curated by Gunnar Kvaran and Danielle Kvaran

Video by Ivan Zupanc

Hairdressing by Danilo Mataruga

Makeup by Brana Kostić

Costume by Olivera Lekić

Lectern by Boban Stojmenović

Logo by Branko Milisković

Assistant Nikolina Janković (G12HUB)

Production: Belgrade Cultural Centre / 57th October Salon

16th September 2018 at Belgrade City Museum

http://www.oktobarskisalon.org/en/umetnik/branko-miliskovic/