Art scena: Branko Milisković, Intervju za SEEcult.org

Seecult intervju
Kliknite na foto za SEEcult intervju (in Serbian only)

Umetnik Branko Milisković, jedan od retkih u Srbiji koji se kontinuirano bavi performansom, a često nastupa i izlaže i u inostranstvu, govori u intervjuu za SEEcult.org o posledicama pandemije korona virusa na savremenu umetničku scenu, skromnim merama državne pomoći za deo umetnika, koja još nije realizovana, kao i o aktivnostima kolega i sopstvenim inicijativama za bar delimično poboljšanje nezavidne situacije merama kulturne politike koje treba nastaviti, poput otkupa umetničkih dela. Milisković ne brine za sudbinu performansa, s obzirom na prilagodljivost te umetničke forme različitim uslovima, ali smatra da prihvatanje tzv. nove normalnosti nije dugoročno rešenje, posebno kada je reč o umetnosti koja podrazumeva interakciju s publikom. Milisković veruje da je neophodno i opšte preispitivanje civilizacijskog trenutka i položaja pojedinca u postojećim društvenim i ekonomskim odnosima, koji su zreli za temeljite promene.

– Kako vidite situaciju u oblasti savremene umetnosti u Srbiji posle epidemije i koliko se razlikuje od situacije u Evropi i globalno?

Branko Milisković: Veoma je nezahvalno govoriti o situaciji nakon epidemije dok ona još uvek traje. To vam je kao požar koji ste uspeli da lokalizujete i da navodno kontrolišete na jednoj teritoriji, dok na drugoj on i dalje bukti. Ako se izolujemo dovoljno i ne putujemo nigde izvan granica naše “corona free” zone, onda možda možemo i da pričamo o savremenoj umetnosti posle epidemije. Međutim, pošto je savremena umetnost veoma socio-politički angažovana i ne uspeva da se razvija samo u granicama našeg trenutnog predaha od zaraze, onda nisam siguran koliko možemo iskreno govoriti o njenoj opravdanosti i potrebi. Obično se čuje da je zdravstvena kataklizma poremetila globalnu ekonomiju, da su mnogi ljudi izgubili svoja radna mesta, da su avio-kompanije u velikim finansijskim gubicima, da su nam potrebne milijarde za invenciju i proizvodnju vakcine protiv virusa, za koji još uvek nismo sigurni kako se tačno prenosi i odakle je došao. Govori se da prvo spasimo zdravlje, a da kultura (čitaj: zabava) dolazi nakon toga. Možda je ovo pravi momenat da se vratim na vaše pitanje – kako vidim savremenu umetnost u Srbiji. Vidim je kao konstantnu birokratsku igru, kao redove kritičkih tekstova u kojima se žalimo na situaciju i nemogućnost rada, odnosno zarađivanja novca za osnovnu egzistenciju. Savremenu umetnost vidim i kao otvaranje odloženih izložbi sa ograničenim brojem posetilaca na kojima ljudi u paranoji od međusobnog fizičkog kontakta prave nagle osmice dok hodaju jedni pored drugih i strepe da ih neko iznenada ne zagrli ili ne daj bože poljubi. Situacija u Evropi i globalno je, čini mi, se još gora, posebno u Americi, gde su gotovo sva mesta socijalne interakcije zatvorena, naročito mislim na pozorišta, muzeje, galerije, off prostore i drugo. Predviđaju da će mnoge male i srednje umetničke organizacije teško preživeti krizu i da će morati možda i trajno da zatvore svoja vrata za publiku. U Nemačkoj i Belgiji, pak, vidimo postepeno vraćanje u neku prividnu normalnost, ali kakva je to ‘’nova normalnost’’ u pozorištima, gde umesto 500, sada imate 50 sedišta i gde glumci na probama nose krinoline kako ne bi prekršili propisanu fizičku distancu?

– Da li mislite da je umetnička scena reagovala na pravi način u smislu artikulisanja potreba i upućivanja zahteva donosiocima odluka? I sami ste reagovali pismom Ministarstvu povodom konkursa za otkup. Šta bi još trebalo, prema Vašem mišljenju, da budu mere kulturne politike u oblasti savremene vizuelne umetnosti?

Branko Milisković: Svako normalan razume da su sve zemlje – da bi zaštitile javno zdravlje, morale da donesu niz mera i restrikcija, od kojih mnoge nisu popularne i lako podnošljive, ali u ovakvim vanrednim situacijama one su naprosto neizbežne. Ljudi su kroz istoriju prolazili kroz mnogo ozbiljnije krize i ratove, pa su preživljavali i izlazili jači i otporniji. Međutim, kada ste u situaciji da ne smete da napuštate stan, da vam je onemogućeno da zaradite za život, a pritom vam država ne pomaže ili nemate ušteđevinu, onda ljudi nemaju mnogo izbora, a to vrlo lako može da dovede do masovnih nemira, građanske neposlušnosti i eskalacije nasilja, kojeg smo svedoci ovih dana. Samoinicijativno, uz podršku brojnih umetnika/ca, odlučio sam da uputim jedno pismo Ministarstvu kulture i informisanja i da ukažem na niz ozbiljnih problema i mogućih konsekvenci do kojih može da dođe ukoliko se neki javni konkursi, kao što je to slučaj sa Konkursom za otkup umetničkih dela, budu odlagali ili ukidali, a to opravdano smanjenim bužetom i globalnom krizom. Još nije poznato da li će taj konkurs biti raspisan ili neće, ali moja obaveza kao umetnika i slobodnog mislećeg bića je da ukažem na evidentne probleme i da predvidim moguće konsekvence u kondicionalu. Otkup umetničkih dela je jedini javni konkurs u Republici Srbiji koji posebno omogućava umetnicima koji se bave savremenom umetničkom praksom (video, instalacija, fotografija, performans…) da im se radovi nađu u institucionalnim kolekcijama i zbirkama. U poslednjih nekoliko godina svedoci smo brojnih novootvorenih privatnih galerija u Beogradu i masovne pojave privatnih kolekcionara čiji je glavni cilj trgovina konvencionalnim umetninama koje se mogu lako prodati za potrebe hotela, restorana ili oplemenjivanje privatnih rezidencija, a umetnici proizvode radove za njih. Sve je to legitimno, ali tako se ne formira savremena estetika i shodno tome, takvi radovi ne bi trebalo da ulaze u presek savremene umetničke produkcije. S druge strane, imamo Muzej savremene umetnosti koji nema jasnu politiku otkupa umetničkih radova za sopstvenu kolekciju i koji bi trebalo da postane mnogo otvoreniji i fleksibilniji za umetnost mlađe i srednje generacije umetnika. Takođe, do ovog momenta još uvek nije poznato kada će  utvrđena mera jednokratne finansijske pomoći za mart, april i maj, u iznosu od 90.000 dinara, biti uplaćena na račune samostalnih umetnika koji su preko reprezentativnih udruženja poslati Ministarstvu kulture i informisanja 13. maja ove godine. Tako da smatram da moj javni dopis nije preuranjen i nije neosnovan, već ima za cilj da alarmira i podseti na sve one probleme sa kojima se suočavaju samostalni umetnici koji nemaju stalni radni angažman pri državnim institucijama, kao ni galerije koje ih zastupaju. Smatram da su ovo samo najosnovnije mere koje bi svaka savremena demokratska zemlja trebalo da učini mogućim i dostupnim, da ne govorimo o godišnjim ili čak četvorogodišnjim stipendijama za umetnike koje bi im omogućile da se mnogo ozbiljnije posvete svom radu i produkciji, a da pritom ne moraju da se bave drugim poslovima kako bi preživeli. Savremena umetnička praksa je konstantni eksperiment koji je izuzetno važan kako bi se istraživale, pomerale i gradile neke nove estetike i umetničke poetike i neophodno je da bude (su)finansirana na državnom nivou kao što bi to trebalo da bude slučaj i sa naukom. Savremenu umetnost i nauku nikada ne bi trebalo prepustiti slobodnom tržištu jer neće preživeti. Neki će reći da je savremena umetnost neisplativa, a ja ću reći da nemaju pojma i da je potrebno vreme, rad i veliki napor kako bi se gradile nove tendencije i standardi koji višestruko utiču na razvoj civilizacije.

– Budući da se prevashodno bavite performansom, kako vidite budućnost te vrste umetničke prakse u kontekstu moguće stalne epidemiološke krize, koja bi značila ograničavanje izvođenja u zatvorenim prostorima, interakcije sa publikom i sl?

Branko Milisković: Znate šta – ja ne smatram da će ova kriza sa virusom da traje večno i da ćemo se kasnije ili pre adaptirati, razviti imunitet, primiti ozloglašenu vakcinu ili će virus da se primiri kao što je to bio slučaj sa SARS-om i MERS-om početkom novog milenijuma. Užasno me revoltira senzacionalizam i širenje panike u javnim medijima, potenciranje izraza kao što su “socijalna distanca”  ili “nova normalnost”. Ne može i ne sme nova normalnost da bude nošenje gas maski i zaštitnih odela! Ne može nova normalnost da bude višečasovna kontrola i sterilizacija na aerodromu pre poletanja i dve nedelje obaveznog karantina nakon sletanja. To nije nikakva nova normalnost na koju treba samo da se naviknemo, već ogoljeni fašizam i totalitarna kontrola i represija, a virus ne mora ni da bude razlog. Bavim se performansom profesionalno već petnaest godina i za mene je kontakt sa publikom od ekstremne važnosti. U višečasovnim performansima retko imam ogroman broj ljudi u publici na jednom mestu u isto vreme, pa da to bude problem zbog mera fizičke distance, ali neki moji performansi zahtevaju veoma blizak kontakt sa publikom, dodirivanje, spajanje, zagrljaj, poljubac… što je sve u ovoj situaciji, nažalost, još uvek teško izvodljivo. Performans je veoma vitalna i adaptabilna umetnička forma i nije striktno vezana za tradicionalne forme prikazivanja (opera, balet, pozorište) već se uvek može prilagoditi novonastalim situacijama i restrikcijama, tako da, što se mene tiče, ja ću uvek pronaći način da izvedem svoj koncept, ali je neophodno da i institucije budu prilagodljivije i spremne na promene. U novije vreme posebno istražujem virtuelnu realnost i mogućnost kreiranja čitavih performativnih situacija koje bi se mogle doživeti i dok sedite na wc šolji, samo je potrebno da imate odgovarajući hedset.

– Šta mislite o onlajn verzijama umetničkih događaja?

Branko Milisković: Onlajn aktivnosti su deo savremene svakodnevice i veoma sam srećan što živim u ovom istorijskom periodu kada je skoro sve dostupno na internetu. Mnoge informacije, zapise, snimljene glasove, arhivske materijale i drugo, ranije ste mogli da pronađete samo u bibliotekama ili često privatnim arhivama. Danas je gotovo sve dostupno kao javno znanje i, što se mene tiče, trebalo bi da bude besplatno i otvoreno. Kada govorimo o umetničkim događajima u onlajn verzijama, zavisi… U redu je gledati neki panel, predavanje ili prezentaciju novog telefona u formi onlajn striminga, ali meni je potpuno bezveze da gledam živi performans ili koncert koji neko prenosi uživo putem Fejsbuka ili Zuma. Druga je stvar ako se živi događaj specijalno dizajnira za potrebe onlajn striminga, ali ni to ne može dovoljno da prenese autentičan višedimenzionalni osećaj živog prisustva, mirisa, vlažnosti vazduha i ljudske energije na jednom mestu.

– Često ste izlagali i učestvovali na festivalima u inostranstvu. Koliko je pandemija korona virusa poremetila Vaše planove u ovoj godini?

Branko Milisković: Veoma! Za oktobar je bilo planirano da radim na novom projektu u The Mothership kompleksu u Njujorku. To je projekat sa kojim sam ove godine aplicirao na Konkurs za (su)finansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva u Srbiji, čiji rezultati je trebalo da budu poznati krajem marta, međutim, zbog novonastale situacije odloženi su za jun. U međuvremenu sam odlučio da ipak poništim svoju aplikaciju za ovu godinu i odložim za sledeću, jer u okolnostima drastično smanjenog budžeta za kulturu, kao i otežanih internacionalnih putovanja, ne bih mogao da ostvarim planirani projekat. Za novembar je bilo zakazano otvaranje izložbe u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda na kojoj sarađujem sa umetnikom Danteom Buuom. Međutim, još se ne zna kada će biti novi datum s obzirom da je i 58. Oktobarski salon pomeren za sredinu oktobra.

– Verujemo da pratite šta se dešava u svetu, a i da ste u kontaktu sa kolegama, pa možda možete da napravite neku paralelu, mislimo da bi bilo korisno…

Branko Milisković: U stalnom sam kontaktu sa većinom kolega i saradnika u svetu i svi se, manje-više, nalazimo u sličnoj situaciji. I do sada je bilo prilično alarmantno kada su u pitanju angažmani i honorari samostalnih umetnika, a sada je još gore, jer praktično ne postoje. I ono malo festivala koji su bili planirani za ovu godinu, otkazano je. Sve forme umetnosti koje zavise od publike i javnog okupljanja su pretrpele ozbiljne posledice. Većina umetnika je tokom epidemije počela da stvara različite onlajn sadržaje, neki su pisali, neki snimali nove kompozicije i izvodili onlajn… U nemogućnosti da radim, sarađujem i stvaram u javnosti, ja sam svaki dan sređivao arhivu i objavljivao retke fotografije i video materijale iz svojih radova i na taj način pokušavao da ostanem koristan, produktivan i duhovno stabilan. Mislim da će na globalnom nivou morati da dođe do jedne ozbiljne, fundamentalne socio-ekonomske reforme i preispitivanja. Kako živimo, ko živi a ko preživljava, koliko nas ima a koliko je dozvoljeno da nas bude, šta su nam alternative, koliko smo zapravo jaki kada nas nevidljivi neprijatelj iz mikrokosmosa, baci na kolena?

8. jun 2020

STAYING HERE WITH YOU – moving

izlozba-fondacije-sasa-marceta.jpg

The exhibition STAYING HERE WITH YOU – moving organized during autumn in the building of Cinema Balkan (1867-75) examines the meaning of the concept of relocation, movement and staying. During the autumn time we – Serbs, the Swiss, Europeans, human beings – would like to present in this beautiful historic edifice not only our work – photos, video, film, drawings, installations, sound, music, light, sculptures and objects, but also to stay in the same place together, fulfill the building with performative life in the community. Art and life here are understood as an open playground where one can always discover, explore, and experiment, and where interactions and reflections are possible.

Opening: 10th of October 2019

Exhibition, performances, talks, conferences, living spaces: 11th of October till 10th of November 2019

Ana Adamović
Mitesh Dixit
Elina Duni
Yan Duyvendak
Jan Eugster
Ivan Grubanov
Samuel Herzog
Dejan Klincov
Muda Mathis, Sus Zwick, and Fränzi Madörin
Dieter Meier
Alexandra Meyer
Radenko Milak
Branko Milisković
Milica Rakić
Christoph Rütimann
Katja Schenker
Nataša Šešić
Andrea Štaka
Mladen Stilinović
Olivier Suter
Dragan Zdravković
Milica Tomić

COMPILER//01 DVD-Magazine for contemporary art, curator Susann Wintsch, in collaboration with Milica Tomić and friends, collaborators, visitors…

kanton-300x62.jpgkanton-002-300x62.jpgprohelvetia-300x96.jpgkanton-basel-300x155.jpgembassy-of-switzerland.jpg

EXTRAVAGANT BODIES: EXTRAVAGANT LOVE, Zagreb, Croatia

EXTRAVAGANT BODIES: EXTRAVAGANT LOVE

The fifth Triennial Festival of Extravagant Bodies in September 2019 bears the subtitle Extravagant Love!

An international exhibition, performances, workshops, talks with artists and a conference bring together artists, researchers, and scientists who are re-examining, deconstructing and reconstructing what it means to love, whom we can love and how to express that love.

Extravagant love brings to the surface new perspectives of love, love with a twist, which we live and consume every day. It tests out what it means to love another, others, one’s surroundings or oneself when the expectations set by society and the global and local milieu are uprooted. It provides a look at the future that we are living today, demolishing expectations and building new ideas of romantic love, the family and friendship.

The Extravagant Bodies: Extravagant Love festival is bringing together over thirty internationally acclaimed artists and researchers, from Croatia and the immediate region and the world at large, who are going to respond to the issues of the festival with interdisciplinary, interactive and Ambiental installations, video works, photos, artist’s books, manifestos, lectures, and performances.

Taking part are: Adam Zaretsky (USA), Dalila Honorato (uSA), Anna Dumitriu (UK), Antonija Bačić (HR), Boris Debackere & Jerry Galle (BE), Vitar Drinković (HR), Charlotte Fuentes (FR), Dan Oki and Sandra Sterle (HR), Dani Ploeger (NL), Darko Vukić (RS), ECOSEX (USA), Jaden Hastings (AU), Jens Christian Bo Johansen (DK) and Sara Jurinčić (HR), Ana Sladetić (HR), Josip Pino Ivančić (HR), Maja Smrekar (SL), Marta de Menezes (PT), Saša Spačal (SL), Shir Handelsan (IL), Siniša Labrović (HR), Zane Cerpina (NO), Branko Milisković (RS), Julischka Stengele (AT), Niko Mihaljević (HR), Roce Canibal (AS), Sonja Pregrad, Tin Dožić and Andro Giunio (HR).

Partners: Nikola Tesla Technical Museum (Zagreb), Museum of Contemporary Art (Zagreb), Organ Vida Photographic Association (Zagreb), Museum of Broken Relationships (Zagreb), E.A. 1/1 S.V. (Zagreb) Live Music (Zagreb), OZI or School of Scientific Research (Zagreb), gray) (area (Korčula), Platform 9.81 (Split).

Curatorial team: Stahl Stenslie (Norway), Klara Petrović and Luja Šimunović (KONTEJNER, Croatia).

Opening at 7 pm on September 18, 2019, in HALA V of the Nikola Tesla Technical Museum in Zagreb. The exhibition will stay on in HALA V of the Nikola Tesla Technical Museum from September 18 to October 10, 2019.


THE EXTRAVAGANT BODIES FESTIVAL
Extravagant Bodies is the title of the international art festival devised by Olga Majcen Linn and Sunčica Ostoić that since 2007 has been held every three years, organized by KONTEJNER | bureau of contemporary art practice.
The Festival is concerned with the ways in which society determines the boundaries of the normal and the pathological, whether it is corporeality, appearance, behavior, sexuality or lifestyle that is concerned.

MORE ABOUT THE FESTIVAL:

https://www.kontejner.org/projekti/ekstravagantna-tijela/ekstravagantna-ljubav/

Visual identity: Andro Giunio